„Suprug mi je branio da radim, branio da raspolažem novcem, uskraćivao pravo odluke o osnovnim stvarima“ – izjava je jedne od korisnica Sigurne kuće, koja je trpela ekonomsko nasilje. Ovaj oblik nasilja žrtve prepoznaju tek nakon što zatraže podršku i pomoć nadležnih institucija. Istraživanja pokazuju da žene lošijeg materijalnog stanja, bez rešenog stambenog pitanja, imaju dva puta veće šanse da budu izložene ekonomskom nasilju. Centar za socijalni rad Prijepolje od 89 evidentiranih žrtava nasilja u 2021. godini, nema prijavljen nijedan slučaj ekonomskog nasilja.
Ekonomsko nasilje je definisano u Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, ali je često neprepoznat oblik nasilja od strane žena žrtava porodičnog i partnerskog nasilja. Ekonomsko zlostavljanje žena, odnosi se na različita ponašanja čiji je cilj jačanje moći nasilnika, uspostavljanje kontrole i stavljanje žene u potčinjen položaj – ističu u „Ženskom centru Užice“, udruženju u okviru kojeg postoji SOS telefon za žene žrtve nasilja od 2015. godine.
Autorke publikacije „Mapiranje porodičnog nasilja prema ženama u Centralnoj Srbiji“, među kojima je i dr.prof. Filozofskog fakulteta u Beogradu Marija Babović, navode da ekonomsko nasilje predstavlja ređe proučavanu formu porodičnog nasilja.
U istraživanju je navedeno da je važno razlikovati ekonomsko nasilje od ekonomske zavisnosti, koja svakako predstavlja pogodno tle za ispoljavanje ekonomskog zlostavljanja, ali sama po sebi ne mora voditi ekonomskom nasilju. Pod ekonomskim nasiljem podrazumeva se uskraćivanje ekonomskih resursa za zadovoljavanje potreba žena ili sprečavanje da se angažuju u ekonomskim aktivnostima koje su značajne za obezbeđenje egzistencije.
Sagovornice iz Ženskog centra Užice ističu da ekonomsko nasilje može biti izvršeno ekonomskom kontrolom i ekonomskom eksploatacijom. Radi se o obrascu ponašanja koje nasilnik ponavlja i najčešći vidovi ispoljavanja su zabrana obrazovanja, zapošljavanja, stručnog usavršavanja, uskraćivanje, kontrola i zabrana trošenja novca, primoravanje na odricanje od imovine…
Podaci iz istraživanja pokazuju da ovaj oblik nasilja nema veze sa obrazovanjem, starosnim dobom, regionom ili tipom naselja gde žene žive. Značajne razlike ispoljavaju se u tome što su žene izložene ekonomskom nasilju manje ekonomski nezavisne od žena koje se ne suočavaju sa ovakvim iskustvima. Naime, među prvima je manje zaposlenih. a više nezaposlenih i izdržavanih žena. Važniji uticaj na ispoljavanje ekonomskog nasilja ima činjenica da li žene ostvaruju bilo kakva primanja i da li imaju pristup novcu.
Кo su najčešće ekonomski nasilnici?
Ekonomsko nasilje nad ženama u 85 odsto slučajeva vrše muški članovi domaćinstva, a u 15 procenata ženski. To su najčešće suprug ili nevenčani partner, zatim sin, a onda bivši muž ili partner, podaci su publikacije „Mapiranje porodičnog nasilja prema ženama u Centralnoj Srbiji“.
Interesantan je podatak da se sinovi „visoko kotiraju“ na listi nasilnika upravo u ekonomskom nasilju nad ženama, dok u ostalim oblicima nasilja nemaju tako „visoku poziciju“. Reč je pretežno o sinovima koji imaju problem sa alkoholom i drogom.
U „Ženskom centru Užice“ kažu da je direktna posledica ekonomskog nasilja ekonomska zavisnost žrtve od nasilnika što predstavlja najveću prepreku za izlazak iz nasilnog odnosa.
U slučajevima kada se nasilje ogleda u onemogućavanju obrazovanja i zapošljavanja, žrtve nemaju potrebne radne sposobnosti kako bi sebe i svoju decu izdržavale nakon izlaska iz nasilnog odnosa. Ženama koje su usled nasilja zapale u dugove ili ostale bez ušteđevine gotovo je nemoguće da obezbede neophodne resurse za samostalan život. Ekonomsko nasilje može indirektno uticati na ženino fizičko i psihološko zdravlje (hroničan stres, povećan rizik od depresije, anksioznosti, hronični zdravstveni problemi usled neadekvatne ishrane).
Neplaćeni rad neprepoznat uzrok ekonomskog nasilja
Ekonomskom nasilju u značajnoj meri doprinosi neplaćeni rad u kući i briga o deci i starijim članovima porodice, koji najčešće obavljaju žene.
Poseban problem je što se ženski rad u kući, posebno u porodicama u kojima postoji nasilje, ne vrednuje i što se po pravilu bračna imovina knjiži na muža, čime se, takođe čini nasilje prema ženi. Druga dimenzija ekonomskog nasilja je institucionalna. Naše društvo ne priznaje ženski neplaćeni rad i ne kategoriše ga u ekonomskim pokazateljima, čime se održava potčinjen položaj žena, posebno onih koje su domaćice.
Neplaćeni kućni rad je oblik eksploatacije žena, odnosno prisvajanja njihovih rezultata rada bez odgovarajuće naknade, što odgovara jednoj vrsti strukturnog nasilja. Pored toga, upravo se kućni rad koristi kao sredstvo u interpersonalnom partnerskom nasilju, često se kao povod za fizičko ili verbalno nasilje koriste izgovori u vezi sa kućnim radom, poput „nedovoljno opranih sudova“, „loše spremljenog ručka“ i slično, ali oni su dakle sredstvo, a ne uzrok drugih formi nasilja. Ekonomsko nasilje se često javlja zajedno sa drugim oblicima nasilja – ističe Marija Babović.
U Ženskom udruženju Кolubarskog okruga kažu da je ekonomsko nasilje, uz psihološko, najteže prepoznati u našem društvu jer je ono bazirano na stereotipima po kojima ženski neplaćeni rad nije dovoljno vidljiv i priznat, što dalje govori da društvo često smatra da žene obavljajući te poslove ne doprinose dovoljno svom domaćinstvu i u tom slučaju ne bi trebalo ni da raspolažu novcem, niti da imaju neki uticaj u donošenju odluka koje se tiču tog domaćinstva.
Radeći sa ženama na selu, vrlo često smo čule od njih da i u slučaju kad su vlasnice ili nositeljke poljoprivrednog gazdinstva, odluke o tom gazdinstvu ne donose one nego muški članovi porodice. Takođe, raspolažu uglavnom samo onom količinom novca koji je dovoljan za svakodnevne potrebe domaćinstva (kupovinu namirnica i sl.), dok za bilo kakvu veću investiciju moraju da traže novac ili saglasnost od muških članova.
U ovom udruženju smatraju da je opterećenost neplaćenim poslovima žene dovela u poziciju da su manje plaćene i na tržištu rada, iako su među visoko obrazovanim stanovnicima/ama Srbije žene statistički brojnije. Poslodavci očekuju da će žena više odsustvovati sa posla zbog brige o deci i da neće imati dovoljno vremena da se posveti svom napredovanju jer je „obavezna“ da obavlja neplaćene poslove unutar domaćinstva. Zbog toga smatraju da je neisplativo ulaganje u ženske ljudske resurse i najčešće će za višu poziciju odabrati muškarca.
Stereotipi jači od zakona
Ženski centar Užice ističe i primenu zakona kao jedan od razloga nejednake raspodele moći i odsustva žena sa rukovodećih pozicija.
U Republici Srbiji je donet Zakon o rodnoj ravnopravnosti, kao i Nacionalna strategija za rodnu ravnopravnost za period 2021-2030. godine sa sveobuhvatnim merama za unapređenje rodne ravnopravnosti, kao činioca koji podstiče razvoj društva u Srbiji. Patrijarhalni kulturni obrasci i norme, široko rasprostanjeni rodni stereotipi i predrasude još uvek su dominantni, a ojačan je i antirodni diskurs i mizoginija, koji se nedovoljno efikasno suzbijaju. Evidentno je nedovoljno efikasno i delotvorno sprovođenje postojećih zakona, politika i mera za unapređenje rodne ravnopravnosti. Rodni jaz u ekonomiji je produbljen.
Sa druge strane, žene koje, zbog različitih socijalnih i ekonomskih okolnosti, nisu imale mogućnost da se ostvare u nekim drugim ulogama, osim u ulozi domaćice, supruge, majke, vrlo često staju u odbranu tih svojih rodnih uloga jer se u njima osećaju dobro, a u isto vreme su svoju ličnost sagradile na toj ulozi i ne odriču je se lako, napominju u Ženskom udruženju Кolubarskog okruga.
To je još jedna prepreka u prepoznavanju ekonomskog nasilja jer i same žene vrlo često ne žele da govore o tome smatrajući taj problem svojim ličnim neuspehom, što svakako nije, nego je rezultat društvenih okolnosti i rodnih uloga koje nisu one odabrale nego su im nametnute.
Činjenica da se priča o neplaćenom radu i da je on prepoznat kao problem je veliki uspeh, kažu u ŽUКO, jer bi se to pre samo 20 godina okarakterisalo kao postupak loše supruge, loše domaćice i majke.
Mediji svojim istraživanjem i sadržajima mogu dovesti u pitanje postojeće društvene norme koje promovišu neravnopravnu podelu poslova staranja između žena i muškaraca i doprineti da se taj rad prepozna, da se vrednuje na drugačiji način i da se u jednom trenutku izrazi i kroz ekonomiju, ističu u Udruženju Forum žena Prijepolja.
Ekonomski zavisne žene su podložnije trpljenju psihološkog, seksualnog i fizičkog nasilja. Ekonomsko nasilje je ustvari vid demonstriranja moći jedne osobe nad drugom. Zato je neophodno rušenje stereotipa i smanjenje društvenih ograničenja, koja žene drže dalje od tržišta rada, a među kojima su siromaštvo, nasilje, diskriminacija, socijalna isključenost i izolacija.
Aktivistkinje ženskih organizacija se slažu da je za dostizanje veće društvene ravnopravnosti u smislu jačanja ekonomske nezavisnosti žena potrebno efikasnije sprovođenje zakona od strane svih institucija koje postoje da bi obezbedile poštovanje ljudskih prava, kao i efikasije sprovođenje sankcija nad prekršiocima tih zakona.