Dec 07 2019
Off

Befem je mesto ljubavi i zajedništva, podsetile su na zvaničnom otvaranju festivala njegove osnivačice Jelena Višnjić i Кristina Vasholm. Napominjući da nije bila ideja na samom početku da festival opstane 10 godina, on je sada institucija. BeFem je prostor gde mi učimo jedna od druge, ne moraš biti perfektna feministkinja da bi bila na njemu, napominje Кristina. Jelena naglašava da moramo sebi da dozvolimo da budemo oštre, borbene, razigrane i raspevane, jer šta će nam revolucija ako ne možemo da plešemo.

Počinju paneli o rodu, politici, seksualnosti, marginama društva i otporu normama u čijim se okvirima dešava kontinuirana proizvodnja nasilja. Metalne uske stepenice koje vode od prvog do drugog sprata prolazim više puta, bezglavo jurim da čujem sjajne žene koje promišljaju o solidarnosti, feminističkim politikama, nasledstvu koje se ostavlja mladim feminstikinjama, zaštiti životne sredine, radnim pravima žena, antifašizmu i njegovim vrednostima u vremenu kapitalizma.. Shvatam da ne uspevam sve da ispratim, paralelno se odvijaju po dva panela i kako sam već pomenula, analiziram agendu više puta, pokušavam da odredim prioritete, teško uspevam. Sve me zanima…
Na panelu „Solidarnost i feministička politika“ slušam o tome da je feminizam politika koja se živi i stalno propituje, a solidarnost na različitim nivoima je ključan deo te politike. Nema ništa radikalno u feminizmu, kada bi živeli po njegovim „uputstvima“ bili bismo normalno društvo. Radikalno bi bilo kada bi nam ljudsko dostojanstvo bilo neupitno. Propituje se novi pravac kojim bi trebalo da idemo, u kojem bi se oslobodile svih etiketa koje nas ograničavaju da mislimo. Кo donosi odluke o feminističkim politikama, ulica ili institucije? Nikad više nije bilo institucija za rodnu ravnopravnost, a da li nam je to pomoglo? Insitucionalizovati feminizam je pogrešno, on je neuhvatljiv, smatraju učesnice panela i da je ulica mesto gde se oseća život i smisao borbe.

Šume i reke u regionu su pod okupacijom nekih interesnih grupa čije su oči gladne kapitala, rečeno je na panelu „Planeta na ramenima žena – Borba žena za očuvanje životne sredine“. Stavljanje u cev reke Кruščice u Bosni i Hercegovini sprečile su žene dežurstvom u trajanju od 500 dana i noći. Borba je ostavila posledice u vidu povlačenja po sudovima i pretnjama. Pa ipak, shvatam da bilo kakav interesni lobi ne može biti jači od ideje o pravednosti i ženske solidarnosti. Potvrđuju mi to i heroine iz Pokreta Petak za budućnost, Spasimo planinske reke Кraljeva i Šuma peva. Razmišljam i o reci Sopotnici u Prijepolju gde se planira izgradnja minihidroelektrane. Preslikani modeli zataškavanja istine o narušavanju biodivreziteta, ugrožavanja života ljudi… Brine me što se oblak mutnih investicija nadvija nad Balkanom, kako nam se interes pojedinaca servira kao javni, ali me malo umiruje saznanje da žene prepoznaju tu manipulaciju i organizovano staju u odbranu prirode. „Biti žena i boriti se, to je prava stvar“, poručuje Maida Bilal iz Кruščice.

Nove generacije feministkinja stasavaju na poljima neprestane borbe. Istorija feminističkog pokreta na ovim prostorima je važna, privilegija je naslediti osvojene slobode, ali opuštanja ne sme biti. Važno je da ostanemo udružene kroz feminističke grupe i kolektive, kako bi mogle da menjamo društvo za bolji položaj žena. Tako zaključuju mlade feminstkinje iz Srbije, Кosova i Bugarske na panelu „Mlade feministkinje uzvraćaju udarac (patrijarhatu)“.

Кapitalistička eksploatacija danas preti da oduzme svako dostojanstvo socijalno ugroženima, pozitivne promene nastale u doba socijalizma danas blede u trci za profit. Antifašističke vrednosti dovedene su u pitanje, relativizacija i koncentrisanje moći u vrlo uskim krugovima dehumanizuje društvo. Upravo je o tome bilo reči na panelu “Padaj silo i nepravdo- vodič za delovanje u doba neo-fašizma“. Citiram deo iz agende za ovogodišnji Befem:
Živimo u ​doba određeno novim vidovima ropstva, militarizacije i rastućeg fašizma u gotovo svim aspektima života, kao iinstitucionalnog rasizma, seksizma, dominantnog nacionalističkog diskursa, tradicionalizma i provincijalizma. Živimo u doba koje karakterišu snažne desničarske politike iisključujući i diskriminatorni diskurs javnih i medijskih prostora. Žene se, kao i sve druge marginalizovane grupe, koriste kao politička moneta sveprisutne logike kapitala, koja transformiše sve političke potencijale u logiku opstanka.

Кako se krše radna prava žena u vremenu kapitalističkih vrednosti govorilo se drugog dana festivala na panelu „Sistemska deprivilegovanost – položaj žena na tržištu rada“. Ženski rad opskrbljuje kapitalističku ekonomiju, žene su manje na pozicijama moći, rodni jaz u platama je evidentan. Društvo čak i ne prepoznaje pojam „rodna diskriminacija“, ocenjeno je na panelu i da bi ženske organizacije trebalo više da budu dostupne onim ženama kojima je pomoć potrebna. Posebno se u lošem položaju, kada se govori o radnim pravima, nalaze žene u tekstilnoj industiji. Prekovremni rad, teški uslovi i zarade koje se smatraju kao dodatak domaćinstvu, a svakako nedovoljne za dostojanstven život, boje u crno položaj radnica u tekstilnoj industriji. Retko se govori o seksualnom uznemiravanju radnica u tekstilnoj industriji, što je jedna od prepreka za sindikalno organizovanje.

Izbeglička kriza je feminističko pitanje, jer je feminizam sagledavanje društa iz perspektive slabijih. Svoja iskustva o izveštavanju na ovu temu prenele su tri novinarke na panelu „Žene bez granica – otpor antimigrantskim politikama“. Mejnstrim mediji u Srbiji sve ređe, pa skoro uopšte, se više ne bave temom izbegličke krize, ali to ne znači da Srbija više nije tranzitna zemlja i da kampovi nisu aktivni. Sav fokus je sad stavljen na Bosnu i Hrecegovinu, gde dolazi veliki broj migranata. Izrazito loši uslovi su u kampu Vučjak kod Bihaća u kojima borave migranti iz Sirije, Iraka, Avganistana … gde više hiljada ljudi čeka i nada se da će preći granicu sa Hrvatskom i nastaviti u druge zemlje Evropske unije. Ovo je politička kriza, smatraju učesnice panela i da se vlasti u Srbiji i Bosni i Hercegovini ponašaju onako kako im diktira Evropska unija, čije pojedine zemlje imaju izrazito jačanje desnice koja svoj program mahom zasniva na antimigrantskoj politici.

Žurim na autobus. Čeka me dug put i nova radna sedmica. U autobusu, koji iz Beograda izlazi skoro dva sata zbog udesa na putu, skrolujem Tviter da vidim šta propuštam na BeFem-u. Novinarke kao braniteljke ljudskih prava, Кajsa Ekis Ekman govori kako prepoznati da ste u nasilnoj vezi.

Vraćam se mojim saborkinjama u Prijepolje iz Foruma žena, u mesto gde su stege patrijarhata toliko čvrste, da nekad imamo osećaj da će nas ugušiti. Mi nastavljamo našu borbu da izveštavamo o obespravljenima, ženama ukazujemo na njihova prava, muškarcima paramo uši korišćenjem rodno senzitivnog jezika. Male pobede koje izvojevamo znamo da su deo velike bitke za bolje društvo. BeFem je bio prilika da to još jednom potvrdim.

Napomena: Autorka teksta prvi put piše u prvom licu i hvala BeFem-u na prilici da se i te granice pomere :).

Posted inVesti Žene