Milena Tomašević, majka tridesetogodišnjeg Branka Tomaševića iz Prijepolja koji boluje od cerebralne paralize, snagu, ljubav i energiju usmerila je kako bi sinu olakšala sve poteškoće koje ova bolest sa sobom nosi. Njana bezuslovna ljubav pomogla je Branku da prevaziđe prepreke koje su često izgledale kao nepremostive.
Milena u kofer pakuje stvari za Brankov put u banju. Bira ih pažljivo i brine, jer prvi put odlazi bez nje negde na duže. Odlazak u bolnice, banje, osnovnu i srednju školu, ispite na fakultet za poslovnu ekonomiju u Beogradu.. sve je Milena prošla zajedno sa Brankom.
U školu svaki dan. Svakih 45 minuta sam išla u Valter. Tako do osmog razreda. Ne znam gde ja sve ne idem sa njim … i bolnica, banja, kod doktora, školu, fakultet. Zamislite, mi smo morali na svaki ispit u Beograd. Sednemo na autobus, taksi, na ispit pa se vraćamo – priča Milena Tomašević.
Na njenu priču Branko se nadovezuje anegdotom:
Sad se sećam jedne zanimiljive rečenice kad sam završio fakultet, mama kaže: “Završismo sine fakultet”.
Saznanje da joj sin boluje od cerebralne paralize bila je činjenica koja je Mileni potpuno promenila način života.
Znaš ono kad kažemo: “Otkud meni ovo da se desi, nisam ja to zaslužila”? Meni je uvek teško, veruj, i dan danas mi je teško – kroz suze nam priča Milena.
Branko je svestan ljubavi i pažnje koje mu majka nesebično pruža.
Jednostavno ona je majka kao i svaka druga, neće nigde da me pusti samog. Naravno, puno mi znači. Ponekad se ljutim na sebe što sve te neke stvari mora da prolazi. Ali, u ovom našem mestu personalnu asistenciju niko ne uzima za ozbiljno, a potrebna nam je – kaže Branko.
Iako brine za Brankovu budućnost, teši je jedna stvar:
Grad ga voli stvarno i svi ga vole. I u školi su ga voleli profesori i doktori. Stvarno, svi ga u gradu vole.
Milena ima još jednog sina, šest godina mlađeg od Branka, koji studira Mašinski fakultet u Кraljevu. Ponosi se uspesima i voljom obojice sinova, što joj daje snagu da svakodnevne borbe pretvara u pobede.